Banjaluka
Danas sa Davidovog trga “Najslabija kariko, Obraćam se tebi…”
Prenosimo pismo koje je danas pročitano na Davidovom trgu:
Najslabija kariko,
Obraćam se tebi…
Tebi koji sa užasom, zebnjom, strahom i kajanjem, posmatraš kako se približava talas pravde koji će te ugušiti…
Da…
Tebe…
A, ne one koji to zaslužuju…
Obraćam se tebi, koji da si znao šta će se tu noć desiti, nikada ne bi ni izašao iz kuće…
Ali jesi…
I bio si dio svirepog i mučkog ubistva nevinog klinca iz geta…
Obraćam se tebi, koji si vjerovatno samo još jedan klinac iz geta, kojeg je život odveo na stranputicu i koji si najmanje kriv za Davidovu smrt…
Tebi koji ga nisi ni jednom udario najjače što si mogao…
Tebi koji si kao i ostali ucijenjen i svojim i životima svojih najbližih, da ćutiš…
Dok ovo pišem, oni koji su pravi krivci, a koji nisu uprljali ruke, smišljaju kako da ti smjeste, krivicu za Davidovu smrt…
Hoće li te objesiti, pucati u sljepoočnicu ili će te izbaciti Vrbas, uz lažno pismo u kojem preuzimaš svu krivicu na sebe, ja to ne znam, ali znam da ćeš nastradati baš ti…
Ti koji si se možda sasvim slučajno zadesio tu… Tu gdje je su se stvari otrgnule kontroli i nije bilo nazad…
Ako si najslabija karika, ne dozvoli da budeš i najgluplja karika tog zločinačkog lanca kojem u suštini vjerovatno nikada nisi ni pripadao…
Ne dozvoli im da se na tebi kola slome…
David je bio Dragičević, a ne Kenney…
Znaš i sam, vidiš i sam, da je samo pitanje vremena kada će neko popustiti i „propjevati“…
I, tad, će ti biti žao što nisi snimio svoje priznanje i poslao ga Davoru…
Što si vjerovao „prijateljima“ od kojih se ne zna ko je gori…
Kada taj ceh, dođe na naplatu, ako taj dan i dočekaš živ, tvoja krivica biti će ravna njihovoj, a vjerovatno nije…
I ti i ja znamo da, da se tebe išta pitalo, nikada do svega ovoga ne bi ni došlo…
Neće oni pobiti tvoju porodicu… Oni će je ocrniti poslije tvoje smrti, tako da neće moći opstati u ovom gradu… Znaš ih bolje nego ja… Ja samo naslućujem u kakvo si kolo upao…
Svi mi koji tražimo istinu i pravdu, od tebe nemamo ništa…
Mi hoćemo da zmiji stucamo glavu, a ne rep…
Sada te možemo zaštititi…
Kasnije nećemo moći, jer ćeš biti samo jedan od njih…
Jer ljudi smo… Možemo razumjeti… Možemo zamisliti, kakvim spletom nesretnih okolnosti si se našao među ubicama tu noć…
Za to vjerovatno nisi ti kriv…
Ali za šutnju, za saučesništvo u ubistvu ćeš biti kriv…
Jednom kad istina ispliva…
A, vidiš i sam da hoće…
Da se digle kuka i motika…
Da nemate gdje…
Ti, imaš…
Samo dođi i olakšaj si besmrtnu dušu…
Ispričaj nam svima kako se to desilo…
Gdje je kada u kojoj je ugušen…
Ne dozvoli da te pravda stigne…
Kreni joj u susret…
Reci nam… Ispričaj nam sve…
I nećemo ti to zaboraviti na suđenju…
Jer pravda je pravda, samo što je naša pravda, drugačija od vaše…
Obraćam se tebi…
Tebi koji sa užasom, zebnjom, strahom i kajanjem, posmatraš kako se približava talas pravde koji će te ugušiti…
Da…
Tebe…
A, ne one koji to zaslužuju…
Obraćam se tebi, koji da si znao šta će se tu noć desiti, nikada ne bi ni izašao iz kuće…
Ali jesi…
I bio si dio svirepog i mučkog ubistva nevinog klinca iz geta…
Obraćam se tebi, koji si vjerovatno samo još jedan klinac iz geta, kojeg je život odveo na stranputicu i koji si najmanje kriv za Davidovu smrt…
Tebi koji ga nisi ni jednom udario najjače što si mogao…
Tebi koji si kao i ostali ucijenjen i svojim i životima svojih najbližih, da ćutiš…
Dok ovo pišem, oni koji su pravi krivci, a koji nisu uprljali ruke, smišljaju kako da ti smjeste, krivicu za Davidovu smrt…
Hoće li te objesiti, pucati u sljepoočnicu ili će te izbaciti Vrbas, uz lažno pismo u kojem preuzimaš svu krivicu na sebe, ja to ne znam, ali znam da ćeš nastradati baš ti…
Ti koji si se možda sasvim slučajno zadesio tu… Tu gdje je su se stvari otrgnule kontroli i nije bilo nazad…
Ako si najslabija karika, ne dozvoli da budeš i najgluplja karika tog zločinačkog lanca kojem u suštini vjerovatno nikada nisi ni pripadao…
Ne dozvoli im da se na tebi kola slome…
David je bio Dragičević, a ne Kenney…
Znaš i sam, vidiš i sam, da je samo pitanje vremena kada će neko popustiti i „propjevati“…
I, tad, će ti biti žao što nisi snimio svoje priznanje i poslao ga Davoru…
Što si vjerovao „prijateljima“ od kojih se ne zna ko je gori…
Kada taj ceh, dođe na naplatu, ako taj dan i dočekaš živ, tvoja krivica biti će ravna njihovoj, a vjerovatno nije…
I ti i ja znamo da, da se tebe išta pitalo, nikada do svega ovoga ne bi ni došlo…
Neće oni pobiti tvoju porodicu… Oni će je ocrniti poslije tvoje smrti, tako da neće moći opstati u ovom gradu… Znaš ih bolje nego ja… Ja samo naslućujem u kakvo si kolo upao…
Svi mi koji tražimo istinu i pravdu, od tebe nemamo ništa…
Mi hoćemo da zmiji stucamo glavu, a ne rep…
Sada te možemo zaštititi…
Kasnije nećemo moći, jer ćeš biti samo jedan od njih…
Jer ljudi smo… Možemo razumjeti… Možemo zamisliti, kakvim spletom nesretnih okolnosti si se našao među ubicama tu noć…
Za to vjerovatno nisi ti kriv…
Ali za šutnju, za saučesništvo u ubistvu ćeš biti kriv…
Jednom kad istina ispliva…
A, vidiš i sam da hoće…
Da se digle kuka i motika…
Da nemate gdje…
Ti, imaš…
Samo dođi i olakšaj si besmrtnu dušu…
Ispričaj nam svima kako se to desilo…
Gdje je kada u kojoj je ugušen…
Ne dozvoli da te pravda stigne…
Kreni joj u susret…
Reci nam… Ispričaj nam sve…
I nećemo ti to zaboraviti na suđenju…
Jer pravda je pravda, samo što je naša pravda, drugačija od vaše…
