Potresna ispovijest Milića Vukašinovića posle tragedije: 20 godina čekam da mi jave da je umrla

Milić Vukašinović jedva je preživio sahranu kćerke Maje Avdibegović, koja je preminula prošle nedjelje u Sarajevu u 35. godini.

Iako je njena smrt bila iznenadna, roker priznaje da je vest da je ostao bez svoje jedinice odavno očekivao i bio je spreman na tragediju. Plačući i drhtavim glasom kaže da se 20 godina borio da spasi kćerku iz narkomanije i priča šta je zatekao u stanu u kojem je Maja preminula, kako su njegovi unuci prihvatili vijest da su ostali bez majke i o mnogim drugim stvarima vezanim za tragediju.

– Evo, ovdje preko puta je to bilo. Tu je moje dijete preminulo – pokazuje Milić na zgradu gdje se nalazi stan u kojem je njegova kćerka pronađena mrtva.

Kako si saznao da je Maja preminula?

– Na najgori mogući način. Novinarka Kurira je pozvala Suzanu. Mi nismo imali pojma o čemu se radi jer smo tek stigli iz Sarajeva. Bio sam u šoku. Suzana je odmah otvorila portal i vidjela vijest. Slali smo joj poruke kad smo stigli u Beograd, na koje nam nije odgovorila. Suzana ju je tu noć zvala i nije joj se javila. Mislili smo da je zaspala ili je izašla. Navika nam je bila da se stalno čujemo s njom i to je bio prvi put da od nje nije bilo ni traga ni glasa.

Kako si provjerio tu informaciju?

– Suzana je pozvala moju bivšu ženu Veru, a ona joj je rekla: „Šta ćemo sad, Maje nema.“ Tada smo shvatili da nije laž, istina je! Otišli smo ponovo u Sarajevo, a prethodno smo tamo bili desetak dana. Maja je tada bila super raspoložena. Našla je i mlađeg dečka, rodila se ljubav. Nažalost, morala je s njim da raskine jer su njegovi roditelji bili protiv te veze. Ona je to razumno prihvatila. Kad smo našli Majin telefon, spojili smo kockice. Vidjeli smo poruke koje je razmjenjivala s dečkom i doktorom koji ju je liječio na psihijatriji. Napisala je da osim „zolofta“ i „persena“ neće uzimati ništa. Pitala ga je može li da pojača dozu terapije, on joj nije odgovorio.

Da li si imao snage da kročiš u stan u kom je pronađena mrtva?

– Stan je bio zapečaćen i nismo mogli da uđemo. Rađen je uviđaj, a mi smo čekali da nam tužilac da odobrenje. Njeno tijelo je već bilo na obdukciji. Tada nismo mogli da preuzmemo ni odgovornost oko sahrane. Čekali smo da nam tužilac da potvrdu da smrt nije bila nasilna. Kad se to zaključilo, krenuli smo s pripremama. Usput sam saznao sve najsitnije detalje njene smrti.

Šta se zapravo desilo?

– Obdukcioni nalazi pokazali su da se nije predozirala, već da se ugušila. Moguće da je ona na svoju ruku uzela jaču dozu lijekova, zatim popila pola šolje kafe i eto… (Milić počinje da plače, prim. aut.)

Maja je mrtva pronađena u kupatilu.

– U kupatilu sam zatekao crne fleke povraćke između kade i šolje. To su tragovi kafe koju je popila. Videli smo i neku šerpu sa čajem, možda je i on doprinjeo mučnini. Kažu da joj je kosa bila vlažna, vjerovatno od umivanja. Mrtvu su je našli na podu u kupatilu. Užas!

Boli li te dok boraviš tu?

– Jako.

Šta si sve radio da bi pomogao Maji da se izliječi od zavisnosti?

– Problem je što je zakon takav kakav je. Ja kao roditelj, kad vidim i primijetim problem, bez obzira na to što je punoljetna, moram da imam pravo na neke stvari. Da sam mogao mimo nje da potpišem nešto, možda bi sve to bilo drugačije. Ali po zakonu ona mora dati svoj pristanak. Odavno bih ja nju poslao na liječenje. Strašno je kad činiš sve što možeš da pomogneš svom djetetu, a ne uspješ.

Koliko je trajala vaša borba?

– Ona je poslije rata ušla u drogu. To traje već dve decenije. Strašne stvari je preživljavala. Svaki put kad mi zazvoni telefon, ja pomislim da me zovu da mi jave da nje više nema. Već 20 godina čekam da mi jave da je umrla. Ja sam bio spreman! Njoj je užasno smetalo što nije mogla da pobjedi zavisnost. A ja sam mojoj bivšoj ženi Veri rekao da ne pravimo djecu jer će biti na mene i imaće moju genetiku. Ja sam svašta radio u životu, ali sam izašao iz toga, a moje dijete nije.

Zbog droge su joj oduzeta i djeca.

– Nije ona toliko pričala, ali majka kojoj uzmu djecu mnogo pati. Nije bitno da li ima istorijat od drogiranja, ali taj majčinski nagon je najjači. Znam da ju je to strašno boljelo, a ona je znala da mora pobijediti zavisnost i vratiti djecu. Ja sam joj govorio da joj ih neće vratiti ako se ne stabilizuje. Zaista, posle liječenja na klinici i onog rezanja vena, ona je zaista bila vrlo stabilna i razumna. Imala je motiv da vrati sinove.

Kako su oni primili vijest

– Išao sam tamo. Mislim, kako? Otac im je bio i rekao im da im se majka predozirala. Možete misliti kakav je to šok bio za njih. E, onda smo Suzana i ja otišli kod djece i ja sam obojici objasnio da im se mama nije predozirala, već je bila na nekim lijekovima, da joj je pozlilo i da se ugušila tokom povraćanja. Rekao sam im istinu.

Jesi li tražio da tebi pripadnu unuci?

– Htio sam da uzmem djecu kod sebe, ali to je nemoguće jer su oni državljani Bosne i Hercegovine. Ne možemo tek tako da ih vodimo preko granice. Drugo, drugačiji je mentalitet kod nas i njih. Ne možete vi odvojiti dijete koje je naviklo na njihovu sredinu, koje je poprimilo sve što jedno mjesto ima. Vidite, to nije nikakvo svratište za napuštenu djecu, već fino mjesto. Ovo je Kinder selo, nije čak ni dom. To su trospratne kuće i žive kao jedna porodica. Imaju zamjensku mamu, koja brine o njima, i tetu. Zaista imaju potpunu brigu. Sad je najbitnije da njih dvoje budu stabilni, da izguraju ovo. Ja sam potreban toj djeci i zbog njih moram biti jak.

Maja je radila kod Branke Sovrlić u restoranu na Baščaršiji.

– Suzana je pitala Branku i Paju da je zaposle. Radila je kod njih nekoliko mjeseci, bila je izuzetno dobra u poslu i bili su zadovoljni. Ona je čak i taksi vozila, nije se libila nijednog posla.