Društvo

“Vi ste mračna prošlost. Moj David je, i grupa Pravda za Davida, svijetla budućnost” (VIDEO/FOTO)

Sto četrdeset osmi dan za redom su građani okupili na centralnom gradskom trgu tražeći istinu i pravdu.

Davor Dragičevič, otac ubijenog Davida Dragičevića, se obratio okupljenim sugrađanima.

– U 14:30 smo bili pred Tužilaštvom i tražili istinu i pravdu i postavili samo jedno pitanje: Ko je ubio Davida Dragičevića? Ko je ubio moje dijete?

Loading...

– Sat, više od sat smo bili tamo. Svi koji su bili su vidili ko su i saučesnici i ubice i skrivači dokaza o organizovanom ubistvu Davida Dragičevića.

– Gledajte dobro koga plaćate i ko radi, nema nikoga u zgradi. Samo par žena izašlo. Ne poštuju, ni moje mrtvo dijete, ne poštuju ni instituciju, ni svoje radno vrijeme.

– Tužioče, ko bi trebao po Pravilniku da dodijeli predmete kolegama? Vi ili računarski program CMS? Mislim da je računarski program CMS.

– Lepiru, dodijelio si Vreći predmet, koji je sve uradio da zataška dokaze. Danas smo obojicu prozivali, ni jedan ne smije izaći među narod, među ljude. Za 148 dana smo dokazali ko smo, šta smo.

Ko je ubio Davida Dragičevića, Lepiru i Vrećo? – povikao je Davor.

– Imenovao sam ti sve, rekao sam ti. Svima sam rekao i ko su saučesnici i egzekutori i ubice. Nikom ništa. Hodaju već pet mjeseci među nama. Bahate se, rade šta hoće.

Podsjetio je da je saučesništvo u ubistvu teži zločin od ubistva i da je kazna za to djelo predviđena do 45 godina robije.

– Podnijeli smo nove prijave. Zahtjevamo od Republičkog Tužioca, Mahmuta Švrake, da odmah i bezuslovno skine sa predmeta Lepira i Vreću. Znamo mi da od tog neće biti ništa. Ne morate ništa ni raditi.

– 5.10. Davor Dragičević dolazi ovdje kod svog sina i mijenja adresu. I spustiće ovu ruku, rekao je Davor.

– Dragi moj sine, dušo moja, obećao sam ti na grobu. Besa je besa! – rekao je Davor

Nakon što su okupljeni građani u glas otpjevali himnu Trga, pjesmu Klinac iz geta, koju je David Dragičević komponovao i izveo, građanima se obratio mladi pisac iz Beograda, Stefan Simić, koji je pročitao sljedeći tekst, posvećen Davidu i Pravdi za Davida.

Kako početi priču o Davidu, u Davidovom gradu, pred Davidovim najbližima a ne reći da sam srećan i ponosan, pored svega nemilog što se desilo. Srećan, zato što ljudi nisu stali i odustali, već ih vera u pravdu i čoveka i dalje drži, okuplja, čuva, stvarajući nešto najautentičnije što se dešava na našim prostorima.

Pravedno, prkosno, za svako divljenje, što odoleva besmislu svakodnevice i ne dozvoljava da bude sputano već ponosno i prkosno stoji naspram udruženih moćnika koji misle da olako mogu da pljunu na sve i svakoga a pre svega na časnog čoveka.

Koliko sam samo puta osetio potrebu da dođem i da se poklonim pred svim ovim ljudima, posebno pred Davidovim roditeljima i sestrom koji istrajavaju, pored svega što ih je snašlo i snalazi iz dana u dan, oni su jači.

Davidov otac, taj neustrašivi lav, nas uči kako se treba postaviti kao otac, koji neda na svoje dete, porodicu. Davidova majka, koja nas uči kako se treba postaviti kao majka, koja do kraja brani ono što je donela na svet. Davidova sestra nas uči kako je to biti sestra koja se ne skriva već ponosno stoji u odbrani svega što je bio njen brat.

Davidovi prijatelji nas uče kako je to biti prijatelj, kako je to biti brat, kako je to biti drug. Pokret, borba za Davida nije običan pokret već primer i putokaz kako se danas boriti kada su mnoge kolektivne borbe unapred obesmišljene.

Jasno je da to nije samo njihove borba i borba da se sazna prava istina o Davidu već nešto mnogo šire, što se tiče svih nas. nije lako, posebno danas, kada sve traje kratko i gasi se brzo, stati u odbranu ljudskog dostojanstva i to ne jedan dan nego svaki, mesecima unazad. Pri tom, to više nije samo stvar Banjaluke već daleko šire, čime se priključuju i mnogi iz daleka, ne želeći da pristanu na poniženje i laž.

Nema dobrih smrti ali najbolje u svemo ovome je val ljudskosti koji je probuđen i koji okuplja ljude, bez obzira na podeljenosti, na veri u čoveka kao osnovi. Veri u čoveka kao ključu solidarnosti koja bukvalno nagoni suze na oči, inspiriše, budi, pokreće.

Zato je priča o Davidu toliko važna, možda najvažnija danas, zbog svega onoga što je izazvala i probudila u ljudima, kao priča naših dana, kao naša borba, bitka koju želimo da dobijemo a ne da se ponizno spušta glava.

Priča o Davidu nas je sve povezala, zbližila, pozvala nas koje smo se u svemu tome pronašli i videli deo svog života, smisao, ono nešto što je nedostajalo. Borbu kakva danas fali na ulicama, radnim mestima, protiv poniženja i laži.

David je heroj zato što se suprotstavio i nije pristao da ga gaze, po ceni i da ga ubiju a heroji su i svi ovi ljudi ovde koji ne pristaju da budu gaženi. David je junak našeg doba, naš Lermontov, naš Majakovski, naš Pavle Korčagin, naš Prometej i zato ne smemo da dozvolimo da se njegova vatra ugasi i da plamen sagori.

Pravda za Davida potebna je svakom gradu, za sve stradale mladiće i devojke na razne načine od kojih nije ostalo ni pomena. Nije fizička smrt jedina smrt, postoje toliko drugih smrti o kojima govoriti a deca nam umiru da toga nismo ni svesni. Umiru svaki dan, svuda, emotivno, duhovno, odvučeni od svog puta. Umorena, sluđena, obesmišljena, prevarena, zbunjena…

Ovo je prilika, ovo je šansa za buđenje, katarzu, preobražaj. Ovo je ta pružena ruka mladim ljudima da prepoznaju svoj humani, ljudski lik. Zato Pravda za Davida nije lokalni pokret već opšte-ljudski pokret koji će ostati zabeležen za sva vremena kao primer suprotstavljanja moćnisima koji misle da im se sve može, ne računajući na ljudski otpor.

Ne računajući na snagu takozvanog malog čoveka. To je jedan od mojih najvećih motiva da budem tu i da pozovem što više ljudi da se priključi. Podrži pokret Pravda za Davida i sve te posebne ljude koji su dokaz da među nama i dalje postoji nešto časno, normalno, istinsko, za šta se vredi žrtvovati i boriti. Nešto gdje čovek u svemu tome može da se prepozna, da prepozna sebe, svoje najbliže. To je Pravda za Davida: SVI MI! A David je naš junak i naš heroj, čije drago biće nikada ne sme da se zaboravi. Volimo te Davide i hvala ti što si sve nas ovde okupio, povezao. Tvoja žrtva nije bila uzaludna, veruj mi. Ovi ljudi su dokaz. Oni su nešto najlepše što ima Banjaluka i na šta treba da se ponosi. Po čemu se prepoznaje Banjaluka i u regionu a i mnogo šire a i po čemu se pamti. Dokaz da je ljudska inicijativa i dalje moguća, pored svih gušenja, pritisaka, svega.

Hvala ti Davide i slava ti!

Nakon višeminutnog aplauza, Marijana Pećanac je pročitala tekst majke Suzane koji smo ranije objavili. Potom je Stefan Simić pročitao svoju Himnu ljubavi: Zašto je dobro biti dobar.

Petar Blažić, književnik i humanista, čovjek ko ji je pješačio od Banjaluke do Sarajeva i nazad u ime Daivda Dragičevića i Dženana Memića, je pojasnio kako je stupio u kontakt sa Stefanom Simićem. Čestitao mu je na čovječnosti i izrazio da mu je čast što ga poznaje.

Ozren Perduv se zahvalio Stefanu Simiću u ime grupe Pravda za Davida i pročitao Davidovu molitvu. Mali Nikolo je izrecitovao Davidovu pjesmu.

Davor se još jednom obratio sugrađanima.

“Šta hoće Davor Dragičević? Ubili mu jedno dijete, ima još dvoje. Nek’ zapali slavsku svijeću, nek’ slavi slavu, nek’ pije, nek’ se veseli”

– Neću više od vas ništa. Vi ste mračna prošlost. Moj David je i grupa Pravda za Davida, svijetla budućnost.

(foto: Miroslav Mišo Blagojević)

Ključne riječi
Loading...
Obavještenja
Obavijesti me o
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
Back to top button
Close
Close

Blokiranje reklama

Molimo Vas da nas podržite tako što ćete isključiti blokiranje reklama. Nakon isključenja, ponovo učitajte ovu stranicu (Reload). Hvala!