Jovana je u 7. razredu od komšije dobila poziv za seks: Vrhunac je uslijedio kada joj je PROFESOR IZ GIMNAZIJE UPUTIO JEZIVU MOLBU
Jovana je prvi poziv na seks dobila u sedmom razredu osnovne. Nakon toga, postajalo je sve gore i gore, a ćutala je, kao i većina žena, zbog stida. Stid, nažalost, nemaju oni koji bi trebalo da ga imaju, pa isti ti ljudi i danas sjede u foteljama koje im omogućavaju da maltretiraju i uznemiravaju nove generacije dejvojčica.
Gotovo da nema žene koja iza sebe nema istoriju seksualnog nasilja. Neke od njih naučene su da to nije nasilje, druge odbijaju da se toga sjećaju, treće su se prosto pomirile s tim da je usud žene da se susreće i sa takvim stvarima, a sve dok je tako biće i ovakvih priča, ispričanih prekasno da bi se bilo ko kaznio. A počinioci uglavnom, kao i u ovom Tvitu, sjede na istom mjestu i čekaju nove žrtve, sve zato što niko nije podigao glas.
Jedna Tviterašica pod nikom “Jovana” podijelila je svoju istoriju seksualnog nasilja, a sve počinje u sedmom razredu osnovne škole. Njenje tvitove prenosimo u cjelosti.
– U sedmom osnovne mi je komšija uvalio srednji prst u šaku i ispustio čudan zvuk kao poziv na seks. Nisam nikom dugo rekla. Jer ja sam buntovna šiparica a on poštovan komšija. Prestala sam da govorim sa njim.
– U 8. razredu čak dva slučaja:
Stariji rođak koji me je zagrlio i uhvatio za grudi sa rečenicom “porasle su ti”. Brat ga je prebio.
Stariji tip koji je pred svojom rođenom sestrom, rođenim mlađim bratom i mnome dok smo se igrali masturbirao. I on je dobio batine.
– Drugi razred gimnazije: Stariji profesor me je pitao da me defloriše, razdjeviči.
Trebalo mi je vremena da pregrmim, jer sam ga poštovala.
Drugovi ga istukli.
I dan danas radi, štiti ga neko, a sa mlađim generacijama je to eskaliralo u pipanje i više. Svi znaju, niko ne reaguje.
Onda sam pošla kod školskog psihologa. Koja je bukvalno sve što sam joj rekla, najintimnije tajne, prenijela svojim kolegama.
I dan danas istu praksu u školi sprovodi.
Nije reagovala, nije prijavila kolegu. Eh da, i ona je partija kao i on. I dokupila diplomu.
– I kako sam odrastala, često sam se susretala, a susrećem se i danas samo mnogo rjeđe, sa nepristojnim komentarima i reakcijama.
Dugo vremena mi je trebalo da najbližima kažem sve ovo, a danas bez problema govorim.
Kriveći sebe, oblačila sam široku odjeću. Na plaži se kupala u bermudama (često teksas, do koljena) i u širokim crnim majicama, hodala pognuta od stida što imam sise od čega i dan danas imam krivu kičmu itd.
A mehanizmi odbrane su mi bili potiskivanje i zidovi koje sam oko sebe sagradila.
Sve se dešavalo u palanci, krajem devedesetih.
Iako sam imala i imam sasvim sjajnu i normalnu porodicu, o tome sam im govorila tek kad bi prošlo.
Jer sam se ojsećala krivom. Jer me je bilo stid.
Jer sam svakako bila stigmatizovana kao narkomanka, sektašica i kurva već u šestom razredu osnovne.
Jer palanka i palanačka svijest.
I danas je gotovo sve isto. U palanci. A sve ovo je palanka, piše Blic Žena.
